INTERVJU – Alem Toskić: Dodić i Antonijević biseri, ako ne postaneš bolji igrač u Celju, onda imaš neki problem

(od izveštača Mozzart Sporta iz Doboja)

Prelazak s terena na klupu za svakog vrhunskog sportistu je težak. Mnogi bi rekli - paklen. Jedan period života je završen, a onda kreće novi, drugačiji, zahtevniji... Kad si igrač verovatno razmišljaš da je tebi najteže, da nje lako satima da se trenira, šutira, trči, dižu tegovi. Kad postaneš trener, onda ti je jasno da teži i stresniji životni period tek dolazi.

Jedan od vrhunskih sportista koji je odmah s terena uskočio na užarenu klubu je Alem Toskić. I nije izgoreo, zasad mu dobro ide na početku novog životnog poziva. Nekadašanji reprezentativac Srbije imao je sjajnu igračku karijreru. Branio je boje najboljih rukometnih klubova u regionu, Zagreba, Celja, Vardara, Gorenja, u Srbiji se afirmisao u Partizanu, pre toga u Fidelinci. Kruna karijere u dresu naše reprezentacije bilo je evropsko srebro iz Beograda 2012. godine.

U poznim igračkim godinama stigao je u mađarski Čurgo i tu dobio šansu da odmah počne da se bavi trenerskim poslom. Mnogo titula, trofeja je iza njega, a rođeni Pribojac preti da napravi možda i uspešniju karijeru kao stručnjak. Treću godinu vodi Celje, već drugu vezanu sezonu učesnika Lige šampiona, nekadašnjeg prvaka Evrope koji će da ima ubedljivo najmlađi tim u rukometnom kremu Starog kontinenta.

Na priče o igračkoj karijeri je stavio tačku, sada je samo usredsređen na trenerski poziv u klubu gde je šest godina bio igrač. Kako je kod njega prošao tranzicioni period, za mnoge bolan, koja je njegova trenerska filozofija, o projektu u Celju, o mladim srpskim dijamentima koje treba da se brusi u Zlatorogu, Stefanu Dodiću i Vukašinu Antonijeviću, Toskić je govorio u Doboju u intervjuu za Mozzart Sport.

„Posle završetka igračke karijere planirao sam da ostanem u rukometu. Taj menadžerski posao me nije zanimao, nisam video sebe u tome. Ostalo je da maštam da mogu da se bavim ovim što sada radim. Poslednje dve, tri godine karijere malo sam se pripremao za trenera. Vraćao sam film, skupljao informacije od stručnjaka s kojima sam sarađivao. Jednostavno, kad sam bio u Mađarskoj, ukazala se ta prilika. Predsednik Čurga me je na polusezoni pitao da li bih želeo da preuzmem ekipu. Verovao sam u sebe, odlučio sam da pristanem. Svestan sam bio nekih odricanja, da preuzmem rizik, ali hvala bogu, sve je krenulo kako treba“.

Srbija nema trenere? E, pa, sad ih ima...

Kako je došlo do poziva kluba gde ste proveli najbolje igračke godine, od 2007. do 2013?

„U Čurgu sam došao kao igrač koji je završavao karijeru. Imali smo veoma mladu ekipu. Trudio sam se da pomognem savetima saigrače i jednog dana da uđem u te „velike“ patike. Dobro sam sarađivao sa Darkom Pavlovićem. Podigli smo ekipu na jedan viši nivo. Tu sam ostao godinu i po, a onda je usledio taj poziv Celja. Vratio sam se kući i preuzeo klub. Celje gledam kao drugu kuću. Najlepše trenutke u karijeri sam tu proveo. Odlučio sam da tamo nastavim da živim. Tu mi je porodica. Bio sam srećan, ali sam znao šta me čeka, da neće biti lako. Imao sam to iskustvo iz igračkih dana, da znam koliko je Celje veliki klub, brend“.

Nekada je Celje moglo po budžetu da se trka sa najboljim i najbogatijim klubovima Evrope. Sada ne može, finansije su znatno slabije, nisu ni najveće u regionu.

„Najveći problem je što svi gledaju Celje kao razvojni klub. To sve ide po planu, radi se na vrhunskom nivou, ali za nas trenera je to težak posao. Dođeš u situaciju da napraviš tim, da stvoriš igrače, a onda dođe neki bogatiji i odvede ga. Uvek u junu, 'Jovo nanovo'. Sigurna sam da svako ko ode iz Celja odlazi spreman u te jače, bogatije, ambicioznije klubove. To se i pokazalo, da svi bivši igrači Celja igraju odlično i u inostranstvu“.

INTERVJU – Stefan Dodić: Nije bilo vreme za Vojvodinu, imam veliku želju da zaigram u Srbiji

Ostali ste ovog leta bez Aleksa Vlaha koji je eksplodirao protekle sezone. Otišao je u danski Olborg. Bio je i najbolji strelac u grupnoj fazi Lige šampiona. Kako bez njega?

„On je stigao iz Zagreba gde nije bio afirmisan igrač. Dobio je ovde šansu, eksplodirao, nametnuo se, i zaslužio je da ide dalje. Nije samo Aleks otišao, tu je još šest igrača koji su nas napustili ovog leta. Treba to da se nadokandi. I naravno, opet sa mladim igračima“.

Stefan Dodić je jedno od pojačanja, igrač koji sa 20 godina ima veliko iskustvo. Možemo li naredne sezone da gledamo još boljeg srpskog srednjeg beka?

„Borio sam se za njega, da dođe kod nas. On je biser našeg rukometa, ali biser koji mora da igra. Mlad je bio pre dve, tri godine. Nakupio je iskustva u Ligi šampiona, igrao sa reprezentacijom na velikom takmičenju i na njemu je da sada pokaže ono šta se od njega očekuje. On je na dobrom putu, jako dobar igrač. Treba mu vreme, došao je u sredinu gde se dobro trenira, gde su igrači dobro obučeni. On se odlično uklopio. Fizikalije mu nedostaju, to je sigurno, ali napredovaće Stefan u Celju, u to nemam dilemu i da će pokazati pravo lice“.

Prošle godine u Zlatorog je iz Metaloplastike stigao talentovani juniorski reprezentativac Vukašin Antonijević. Nije mnogo igrao prošle sezone. Hoće li da dobije više minuta ove?

„Hoće. Njemu je bilo rečeno i prošle godine da će prva sezona da mu bude teška, svi dolaze ovde da uče, da se uklapaju u sistem. Vukašin je napredovao samim tim što je radio u takvom okruženju. Dobro je radio, učio, ali nije mogao da se izbori za minutažu. Imao je jaku konkurenciju, dva naša najbolja igrača su bili na toj poziciji. On je bio svestan toga, zna je ulogu koji će da ima u prvoj sezoni. On je još jedan biser srpskog rukometa“.

Metaloplastika ga je htela nazad?

„Nismo hteli da ga pustimo. Sada kada je upoznao sistem, kada klub treba od njega nešto da dobije. Nismo razmišljali da ga vratimo, to nije dolazilo u obzir. Neki su mislili da će igrati odmah u prvoj sezoni, ali Celje je veliki klub. Svi koji su došli u Celje, vide da nije lako da se odmah uklopi. On je pametan, dobar momak, iz dobre porodice. Sada dolazi na taj nivo da očekujemo da pokaže zašto smo verovali u njega“.

Alem Toskić iz igračkih dana u dresu Srbije (©Starsport)

Da li je Liga šampiona mamac za igrače?

„Svi igrači napreduju u Celju. Svako ko je prošao kroz ovaj klub, a da posle nije dobio jači ugovor, da nije napredovao, onda ima neki problem. Jednostavno, svi znamo da u regionu nijedan igrač ne može da se proda bolje nego iz Celja. Svaka čast svima, mogu da igraju Ligu šampiona, ali niko ne može da proda bolje igrače nego Celje. To je dobra stvar za igrače, ali nije za nas trenere. Svako zna, ako bude nekih povreda, na koja vrata treba da pokuca. Mi smo prinuđeni da te ponude prihvatimo jer klub mora da funkcioniše“.

Ima li naznake većeg budžeta u narednim godinama?

"Uvek postoje neke šanse. Celju treba jako malo. Ne treba da gledamo budžete oko nas, niti želimo takve, nama treba malo da bismo imali zapaženu ulogu u Ligi šampiona, da prođemo možda i grupu, pa eventualno i dalje ako dobijemo nekog lakšeg rivala. Prosek godine ekipe je sada 22. Svi nas smatraju autsajderima, ali sam siguran da ćemo da pokažemo da to nismo. Ko god nas potceni, imaće problema. To se videlo i prošle godine, kada su nas takođe svrstavali kao autsajdere i da uopšte i nećemo da igramo Ligu šampiona. Celje je veliki klub, ima armiju navijača i nikom neće biti lako da nas dobije“.

Odlična sezona za Orlove: Šestorica na tronu, tandemu Berlina evropski trofej, Roganu tripla kruna, Ilić kralj strelaca u Francuskoj

Prošle sezone je igra bila iznad rezultata. Može li ove da dođu i oni i, eventualno plasman u nokaut rundu?

„Kil smo dobili kod kuće, Nant u gostima. Barselona i Kjelce su se provukli u Zlatorogu. U Blaugrani smo dobro igrali. Dođemo do nekog nivoa, a onda ti odu pet igrača. Da je ostala ta ekipa iz prošle sezone, siguran sam da bismo igrali zapaženu ulogu. Sve je moguće, vidimo u sportu. Madgeburg je prvak Evorpe iako mu nisu davane velike šanse u Kelnu. Poklopilo se da dobiju te dve ključne utakmice. Sve su dobre ekipe u Ligi šampiona. Mi nemamo šta da izgubimo, samo da dobijemo. Igrači u Celju napreduju, prave sebi bolje ugovore kasnije. Ako nam se ukaže prilika, sigurno da ćemo da je iskoristimo“.

Pratite li srpski rukomet?

„Vidim da se Vojvodina izdvojila. Ona je najvećem nivou što se tiče ulaganja. Partizan ima mlad tim, Metaloplastika je uvek u vrhu, klub sa istorijom, tradicijom, Dinamo godinama ulaže. Srećan sam što vidim da ide u pozitivnom smeru, da se nešto događa. Vojvodina je favorit, ali igra Ligu Evrope prvi put, to je veliko iskustvo. Može da joj se dogodi da kiksne u domaćem prvenstvu jer je mislima u Evropi“.

Stasava novi trenerski talas srpskog rukometa. Tu su Momir Ilić, Danijel Anđelković i vi kao nekadašnji vrhunski rukometaši.

„Nije lak taj put iz igrača u trenera. I Nikčević ima ambicije da se bavi ovkm poslom. To što sam bio igrač, to sam ostavio po strani. Iskustvo pomaže, ali jednostavno moras da se postaviš kao trener, novi metod da imaš. To je i mač sa dve oštrice. Ako razmišljaš kao igrač to može da ti odmogne. Više igračku karijeru ne spominjem. Šta sam uradio – uradio sam. Trudim se da pratim svetske trendove, da rukometašima prenesem stečeno znanje".

Kakva je budućnost Srbije, koliko može na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj?

Koliko može reprezentacija Srbije? Gde su limiti, šta su nedostaci?

"Dolaskom Tonija Đerone za selektora stvari se se promenile. Videm da igrači jedva čekaju da odu na pripreme reprezentacije, da dolaze s osmehom. Uvedena je disciplina. Mi smo sportska nacija, uvek želimo rezultate i to odmah. Naša selekcije nema nekog velikog iskustva, većina ima dva, tri velika takmičenja. Malo je njih koji igraju Ligu šampiona, te velike, jake evropske utakmice. Treba da se istrpi. Razlika između prvaka Evrope i Srbije nije toliko velika. Treba imati sreće, nekada sitnice odluče, povrede da te mimoiđi. Treba ih podržati. Nismo favoriti, ali možemo da napravimo dobar rezultat. Pravi se nova generacija, svi treba da stanemo iza nje i da verujemo. Ovde kod nas je neuspeh ako ne osvojiš medalju. Pogledajte koliko ko ulaže. Treba biti realan, vidite reprezentacije koje osvajaju medalju koliko dugo igraju zajedno“.

Da li je ključ u generaciji 2002. godine i mlađih koji imaju dva vezana polufinala velikih takmičenja u juniorskoj selekciji? Stefan Dodić je standardan član, na vrata kucaju Miloš Kos, Luka Rogan...

„Tu su oni. Stefan ima najviše iskustva. Prošao je Ligu šampiona, igrao na seniorskom Svetskom prvenstvu. Ostali mislim da još nisu spremni za A selekciju. To je moje mišljenje, velika je razlika taj prelaz iz juniorskog u seniorski rukomet. Treba ih uvoditi polako u sistem, godinu, dve, a onda da ih gurnemo u vatru. To je naš problem, mi bismo da i podmladimo selekciju, da damo novima šansu, ali da imamo i rezultate, da oni ne trpe. To tako ne ide. Težak je proces, mora da se sačeka, ništa ne može preko noći“, zaključio je Toskić.